Orkestar u osnovnoj školi

 

     Orkestar (od grčke reči orxestra) "u grčkom teatru mesto između scene i gledališta na kome su se nalazili hor i instrumentalisti i na kojem su igrali igrači; veća ili manja grupa svirača koji zajednički izvode muzičko delo napisano ili obrađeno za sastav te grupe. Bitna karakteristika orkestra je horistička postavka deonica, tj. svaku deonicu (uz izuzetak nekih limenih duvačkih instrumenata, harfe i udaraljka) izvode dva ili više instrumentalista sa potpuno jednakom tehnikom, artikulacijom, dinamikom i sl., isključujući svaku improvizaciju ili individualniju interpretaciju".(7) Iako je sam naziv orkestar poznat još iz Antičke Grčke, stari vek ne poznaje instrumentalne sastave slične današnjem orkestarskom telu, jer oni tada nisu bili grupisani horistički. Po tom principu su približniji bili eventualno neki izraelski i arapski instrumentalni sastavi.

     Tek krajem XVII veka naziv orkestar počinje se sve češće koristiti u svom značenju kakvo ima danas. Razvoj orkestra tekao je postupno i paralelno sa tehničkim razvojem instrumenata i razvojem tehnike sviranja. Prvi veći instrumentalni sastavi javljali su se prilikom nekih većih svečanosti, kada je trebalo ostaviti što snažniji zvučni utisak. I tada, instrumenti su uglavnom podržavali neku od vokalnih deonica. Tek u periodu baroka, dolazi do naglog razvijanja instrumenata (posebno gudačkih) i nastaju muzički oblici namenjeni samo instrumentalnom muziciranju (končerto groso, orkestarske svite, solistički koncerti uz pratnju orkestra i drugi). I dalje, kroz sledeće epohe, orkestar i orkestarska muzika se sve brže razvijaju i nalaze sve veću primenu.


     Prema instrumentima od kojih je sastavljen i prema svojoj nameni orkestar može biti:

ˇ gudački
ˇ duvački
ˇ vojni
ˇ simfonijski ili veliki
ˇ operski
ˇ zabavni, plesni
ˇ tamburaški, narodni
ˇ kamerni
ˇ ad hoc

     Svi ovakvi tipovi orkestra zahtevaju profesionalni pristup u radu sa orkestrom i sviranje na instrumentima koji uopšte nisu jednostavni za korišćenje. Zato su ovakvi sastavi nemogući za potrebe školskog orkestra koji je pre svega amaterski. Instrumenti koji će se koristiti za potrebe školskog orkestra moraju biti jednostavni za sviranje i pristupačni deci. Orkestar u osnovnoj školi pored svoje kulturno-socijalne afirmacije, ima ulogu da pruži učenicima zadovoljstvo muziciranja, osnove muzičke kulture i da ih eventualno zainteresuje da se opredele za profesionalno bavljenje nekim instrumentom.

 

    Prema sastavu instrumenata koje srećemo u osnovnim školama, školske orkestre možemo grubo podeliti na dva tipa:

1. jednorodne orkestre
2. raznorodne orkestre.

    Jednorodni orkestri su sastavljeni od instrumenata istog roda ili od bukvalno istih instrumenata. Jednorodni orkestri u osnovnoj školi mogu biti:

ˇ orkestar harmonika
ˇ orkestar blok flauta
ˇ tamburaški orkestar
ˇ orkestar mandolina
ˇ orkestar Orfovog instrumentarijuma

 

    Raznorodni orkestri su sastavljeni od instrumenata različitih rodova (kako i sama reč kaže). Njihov sastav je dosta promenljiv i različit od škole do škole, od mesta do mesta. Kombinacije instrumenata su mnogobrojne, a sve zavisi od toga koji su nam instrumenti pristupačni u određenoj sredini. Često, osnovne škole ne poseduju adekvatne instrumentarijume, pa se u tom slučaju oslanjamo na instrumente koje učenici već poseduju ili mogu da nabave. Raznorodni orkestri se u odnosu na istorodne, karakterišu šarenolikom orkestarskom bojom.

    Pojedini instrumentalni sastavi imaju folklornu osnovu i karakteristični su za određeno geografsko područje odnosno sredinu. Tako, neki instrumenti mogu biti mnogo zastupljeni u jednoj sredini, dok ih u drugim jedva i pronalazimo. Instrumenti iz porodice tambura i mandolina karakteristični su za područje Vojvodine, dok ih u drugim krajevima nalazimo vrlo retko. Sa druge strane, harmonika je instrument koji je veoma prisutan u svim našim krajevima, pa samim tim i u osnovnim školama.

    U jednoj istoj školi, uz dobru organizaciju, možemo imati i jednorodni i raznorodni orkestar, što zavisi od broja učenika i pristupačnih instrumenata. U ovakvom spektru različitih instrumenata, nastavnik treba prilagoditi kompozicije i aranžmane postojećem stanju, vodeći računa o muzičko-estetskim kriterijumima. Ovakva kombinacija orkestra može uveličati svaku školsku manifestaciju, a sa ponosom predstavljati školu na svim školskim smotrama i drugim javnim nastupima.

    Ono što se prirodno nameće u grupnom muziciranju je potreba za melodijom, harmonskom pratnjom i ritmom. Kompozicije koje treba obraditi sa orkestrom prilagođavaćemo sa jedne strane muzičko-estetskim kriterijumima koji nam se nameću, a sa druge strane, sastavu samog orkestra. Orkestar u osnovnoj školi treba tako formirati da imamo dovoljno instrumenata za izvođenje najmanje tri ili četiri deonica. Jednim instrumentima biće poverena glavna melodija kompozicije, drugim, njena harmonska pratnja, dok će posebna grupa ritmičkih instrumenata predstavljati ritmičku bazu kompozicije. Već je bilo reči o različitim varijantama orkestra u osnovnoj školi, prema sastavu instrumenata.

U jednorodnim orkestrima, pored osnovnih istorodnih instrumenata, biće dodeljena grupa ritmičkih udaračkih instrumenata (iz Orfovog instrumentarijuma) sa neodređenom visinom tona. Biće to instrumenti koji su dostupni u školi: doboš, čineli, triangl, štapići, i drugi. Ovi instrumenti će totalno osvežiti, razbiti jednoličnu boju jednorodnog orkestra. Na taj način, istorodnim instrumentima ostaje da podele deonice koje nose melodiju i one koje nose harmoniju. U orkestrima blok-flauta, mandolina, kao i u tamburaškim orkestrima imamo instrumente različitih registarsih varijanti. Tada nam se logično nameće da instrumenti sa najvišim zvučnim opsegom u svom rodu, vode melodiju (sopran blok-flauta, mandolina, biserica), najdublje registarske varijante nosiće basove deonice (bas blok-flauta, mandolona, bas), dok će ostali instrumenti popunjavati harmonski prostor između. U orkestru harmonika, bilo koja harmonika može imati bilo koju deonicu. Širinu zvučnog opsega postići ćemo eventualno upotrebom registar tastera, na desnoj strani iznad klavijature (njihova funkcija objašnjena je u delu o harmonici). Obzirom da se radi o amaterskom orkestru, jedna harmonika sviraće ili samo desnom ili samo levom klavijaturom. Treba samo "dobro podeliti poso".

Sa mešovitim orkestrima primenjujemo isti princip. Ovde, pored harmonike, blok-flaute, mandoline, tambure, možemo imati i melodike, metalofone, zvončiće, ksilofone i pregršt udaračkih instrumenata sa neodređenom visinom tona. Zato treba biti obazriv sa sastavljanjem orkestra, kako ne bi nastao haos. U mešovitom orkestru imamo prednost što možemo postići razne kolorističke efekte. Metalofon, zvončići i ksilofon, mogu u znatnoj meri da osveže i osvetle ceo orkestar. Potrebno je poznavati karakteristike svih instrumenata, kako bi oni bili upotrebljeni na pravi način, pravo mesto i pravo vreme. Tu dolazi do izražaja sva kreativna i znalačka sposobnost nastavnika koji vodi orkestar.

Ovo je samo putokaz kako treba razmišljati prilikom sastavljanja orkestra, pisanju aranžmana i dodeljivanju deonica. Ne treba ići u krajnost, jer može doći do monotonije u zvuku i aranžmanu, naručito ako nam svaka pesma liči jedna na drugu. Ipak, treba ispoštovati karakter kompozicije i estetsko-umetničke kriterijume. U prilogu sa aranžmanima kompozicija iz jednog dela godišnjeg repertoara orkestra osnovne škole, dao sam primer aranžmana za mešoviti školski orkestar.

(7) Muzička enciklpoedija / Jugoslovenski leksikografski zavod, Zagreb - MCMLXXI